Zlata Maja, Maja Zlatogorka

   Zlata Maja je još jedno od netradicionalnih božanstava slovenskog vedizma. Ona se ne spominje u tradicioanalnim izvorima o slovenskoj mitologiji, a pored toga, nisu pronađeni ni kipovi koji ovu boginju prikazuju, kao ni hramovi u kojima se ona mogla slaviti. O Maji Zaltogorki, koja je drugi lik Zlate Maje, takođe nemamo nikakvih pisanih tragova već se oba ova božanstva spominju kao boginje tek u novijoj literaturi koja se bavi slovenskim paganizmom. Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov, koji prvi uzdižu Zlata Maju i Maju Zlatogorku kao božanstva, smatraju da su obe Maje deo slovenske duhovne tradicije i da se to očituje i njihovom pojavljivanju u slovenskim bajkama. Bilo kako bilo, ove dve "boginje" postale su neizostavni deo slovenske astrologije koja je formulisana na osnovu staroslovenske i indijsko-vedske religijske tradicije. Kao što smo već spomenuli, slovensku astrologiju konstruisao je Aleksandar Asov kao dopunski element učenju o slovenskom vedizmu a ovo učenje nastalo je kao Asovljeva i Miroljubovljeva nadgradnja Velesove knjige.
     Zlata Maja u novostvorenoj slovenskoj astrologiji igra ulogu rimske Venere, odnosno egipatske Izis i sirijske Astarte. Ona je, dakle, boginja ljubavi i plodnosti koja omogućava rast i razvoj biljaka i koja je vezana za celokupni prirodni ciklus plodnosti. Pod imenom Zlate Maje krije se sama boginja majka koja stvara svet po uzoru na ideje koje je zamislio Tvorac sveta- Svevišnji. Ova boginja stvara nebeski svod posut zvezdama a njen sin Koledo pomaže joj u tome. Važno je napomenuti da ovakva rodovska veza ne postoji u sitemu tradicionalne slovenske mitologije jer, kao što znamo, Koledo u toj mitologiji igra ulogu duha Božića, a ne  stvaraoca Univerzuma. Na realnom planu Zlata Maja pojavljuje se kao Maja Zlatogorka. Prema učenju Aleksandra Asova, Maja Zlatogorka je nekad zaista postojala i ona je, po njemu, bila vladarka legendarne Atlantide. Njenim roditeljima smatraju se Svetogor i Plenka a njenim mužem, bog sunca Dažbog. Maja Zlatogorka zamišljena je kao ratnička kraljica koja vlada Atlantidom pre njenog potonuća. Asov ovu boginju povezuje sa sazvežđem Device a eru u kome je postojala legendarna Atlantida naziva erom Device. Ta era trajala je, po Asovu,  od trinaestog do jedanaestog veka pre nove ere, o čemu, naravno, nemamo nikakvih pisanih izvora niti bilo kakvih materijalnih dokaza.
     Dok je, na nebeskom planu, muž Zlata Maje Višnji (Svevišnji) na zemaljskom planu njen je partner Dažbog. Odnos Maje Zlatogorke tj. Zlate Maje i Dažboga zapravo je odnos Zemlje i Sunca koji je oličen u prirodnim ciklusima plodnosti. Zlata Maja, tako, kao supruga Dažboga, na realnom planu prolazi kroz razne faze ciklusa plodnosti a ove faze su povezane sa dvema slovenskim boginjama- Moranom i Živom. Aleksandar Asov smatra da su Morana i Živa samo različiti oblici Zlate Maje, odnosno, njene božanske manifestacije. Morana, boginja smrti, zimski je oblik Zlate Maje a ona u ovom obliku označava prirodu u svojoj najneplodnijoj fazi. Prema mitu koj spominje Asov, a koji je nama nedostupan, Zlata Maja umire i biva sahranjena u kamenom kovčegu što zapravo simbolizuje polaganje semena biljke u zemlju. Morana tada vlada umesto Maje sve dok, u proleće, boginju zime ne zamnejuje Živa, boginja života i uskrsnuće Zlate Maje. Kao što vidimo, slovenski vedizam svodi sve boginje na jedno božanstvo, boginju majku, a isti slučaj stoji i sa slovenskim bogovima. Muška božanstva su po ovom učenju manifestacije Svevišnjeg koji se, po prvi put, ovaplotio kao Rod. O ovome, naravno, nema ni reči u tradicionalnim izvorima o slovenskoj mitologiji već  se ovakvo učenje pojavljuje u svom začetku za vreme perioda dvoverja. Još jedan netradicionalni momenat pojavljuje se u filozofiji slovenskog vedizma- to je učenje o mučkim i ženskim formama božanstva koje je preuzeto iz vedskog religijskog suistema stare Indije. Indusi su, kao što znamo, verovali da svaki bog ima svoju ženksu formu, koja predstvalja ženski aspekt tog božanstva a ova forma naziva se šakti. Većina indijskih bogova ima svoju šakti tj. svoju žensku polovinu: Šivina šakti je Kali, Višnuova Lakšmi, Jamina Jama itd. Slovenska bognja majka- Zlata Maja u slovenskom vedizmu postala je tako ženski oblik Svevišnjeg, odnosno, njegova šakti. Na ovaj način, kroz učenje o Zlati Maji vidimo kako slovenski vedizam ima sve karakteristike monoteizma a ovaj monoteizma karakteriše i shvatanje o dva različita pola božanske energije- muškom i ženskom.
     Zlata Maja se u hrišćanstvu identifijuje sa Bogorodicom koja je, kao bogomajka, i sama "šakti" hrišćanskog boga. Praznik Pobede Bogorodice Marija slavi se u Rusiji za vreme jesenja ravnodnevnice a ovaj praznik Aleksandar Asov smatra zapravo hrišćanskom verzijom praznika u čast Zlate Maje.

Voden

  Slovenski bog reka, jezera i mora, ukratko – božanstvo voda. Vodenu, odnosno, Vodenom
molili su se ribolovci i mornari, prvi zbog dobrog ulova, a drugi radi lične bezbednosti. Vodeni je isto tako mogao da utopi ljude kao što je mogao i da ih čuva od davljenja ili brodoloma, a sve je zavisilo od toga da li će biti umilostivljen. Reklo bi se, štaviše, da će on pre uradiiti ono prvo, budući da je njegova žena niko drugi do Morana - slovenska boginja smrti. Osim toga, Vodenova funkcija je i htonična - on vodi duše u podzemni svet, odnosno Nav, do koga se stiže upravo preko vode. Ova fukcija Vodena kao slovenskog Harona uticala je da on kasnije, dolaskom hrišćanstva,  bude zamenjen svetim Nikolom. Kao što znamo, i sveti Nikola je entitet kome se mole mornari, zbog čega Momir Janković Nikoljdan smatra praznikom izvorno posvećenim Vodenu. Kako su stari Sloveni prinosili žrtvi Vodenu pokušavajući da ga odobrovolje? Slovenske žene bi zagazile u vodu i niz nju puštale razne žrtvene ponude: kolače, posude sa tamjanom i vence. Pretpostavlja se da su venci bili pleteni od vrbovog pruća, budući da je vrba kao drvo koje raste pored vode bilo posvećena Vodenu. Pored toga, postojao je i običaj da se mlade devojke bacaju u vodu što je verovatno simbolizovalo ranije prinošenje ljudske žrtve.
    Voden tj. Vodeni povezan je sa vlaškim božanstvom Tartorom. Ovo tipično htonično božanstvo živelo je u dubinama voda pomažući vlaškim ženama  da ostvare svoje magijske ciljeve. Prema vlaškom verovanju, tekuće vode povezuju naš svet sa  onim podzemnim, zbog čega vlaške žene koriste pomoć htoničnih sila koje svoje prebivalište imaju u vodi. Bog Voden takođe je sličan ruskom Kupalu, božanstvu koje je bilo vezano za ritualno kupanje, vode, ali i bavljenje magijom. Postavlja se pitanje da li je Vodeni božanstvo ili zapravo vodeni demon koji se kao takav pojavljuje u jezerima i rekama, a vreba i iza vodenica, mesta koja su za Slovene uvek bila sablasna. Ovaj demon, Vodeni, ima svoju paralelu u ruskom Vodenoju, kao i Vodniku, biću iz folklora koje predstavlja duh nekrštenog deteta koje se udavilo. Šta god da je u pitanju, Voden predstavlja jednu moćnu silu čijih se usluga nije trebalo lišavati i koje se svakako moralo umilostiviti.
    Sličnost između imena vodenog slovenskog  božanstva i imena vrhovnog Boga Nordijaca Wodena navela je neke istraživače na zaključak da se ovde radi o istom božanstvu. Međutim, germanski Woden zaista nema nikakve veze sa elementom Vode, već pre sa elementom Vazduha (ako se uzme u obzir njegova povezanost sa planetom Merkur). Uz to, ova dva imena imaju potpuno drugačiji koren, a sa tim i potpuno drugačije značenje. Voden je svakako proizišao iz reči voda, no Wodanje  izveden iz reči Wodanaz što znači bes, jarost. Tako ime Wodan opisuje gremanskog boga Odina kao boga rata, dok Voden opisuje slovensko božanstvo kao božanstvo voda. Iako postoje određene sličnosti između ova dva božanstva, pre svega njihov htonični aspekt i vezanost za magiju, ne postoje nikakvi razlozi koji bi nas naveli da između ova dva božanstva postavimo znak jednakosti.

Višnji

Bog Višnji se ne spominje često u slovensko-vedskim tekstovima, međutim, njegova uloga u mitologiji slovenskog vedizma mnogo je značajnija nego što to na prvi pogled izgleda. Ime ovog božanstva zapravo je epitet samog vrhovnog boga koji se, nazvan imenom Višnji, opisuje kao biće koje bivstvuje na najvišem mogućem stepenu egzistencije. Ipak, da bi bolje razumeli prirodu ovog božanstva moramo prvo analizirati hiduističko božanstvo sličnog imena čiji je naslednik slovenski Višnji. Radi se, naravno, o jednom od najznačajnijih bogova hinduizma-Višnuu.

Višnu je član svetog hinduističkog trojstva koje osim njega čine bogovi Brama i Šiva. Sva tri boga deo su ove nerakidive celine koja se u hinduizmu naziva Trimurti. Bogovi koji čine trojstvo Trimurti međusobo se razlikuju po funkcijama pa tako svaki od ovih bogova ima posebnu ulogu u ovom trojstvu- Brama je stvoritelj Univerzuma, Šiva uništitelj a Višnu čuvar, odnosno, onaj koji održava postojeći poredak.Višnu, dakle, uravnotežuje dve međusobno suprostavljene sile- Šivu i Bramu, održavajući tako Univerzum u stanju balansa. Ova njegova osobina očituje se i u činjenici da se Višnu ponekad postovećuje sa kosmičkim stubom, odnosno, osom Univerzuma. Jedna od najvažnijih osobina Višnua je njegova sposobnost da se manifestuje u različitim božanskim formama koje se u hinduizmu nazivaju avatari. Višnuovih avatra ima deset a ove njegove manifestacije pojavljuju se u određenim vremenskim razdobljima čineći pritom dobra dela i spašavajući ustanovljen poredak Univerzuma. Jedan od najpoznatijih Višnuovih avatrara je Krišna, a tu je takođe i heroj Rama, kornjača Kurma, riba Matsja i mnogi drugi. Legenda koja opisuje Višnuovo pojavljivanje na Zemlji u obliku ribe Matsje zapravo je mit o svetskom potopu koji je zabeležen u svim krajevima Zemljine kugle, od nordijskih zemalja do Južne Amerike. Ovaj mit opisuje kako je riba Matsja spasla prvog čoveka Manua od svetskog potopa sprovevši bezbedno njegovu barku do planine Hemavat (biblijski Ararat). Oslanjajući se na vedsku tradiciju stare Indije slovenski vedizam preuzeće neke od odlika staroindijske religije a jedna od ovih odlika biće učenje o svetom trojstvu kao i učenje o Višnuovim avatarima.

Vrhovni bog slovenskog vedizma pojavljuje se u tri božanska lika. Slovensko trojstvo čine Perun, Svarog i Svetovid a ovo trojstvo naziva se Velikim Triglavom. Stvoren po uzoru na hinduizam , slovenski vedizam preuzeo je na ovaj način vedsko učenje o trojstvu Trimutri prilagodivši ga, ipak,  slovenskoj duhovnosti. Vedsko učenje o avatarima takođe je postalo deo sistema slovenskog vedizma a ulogu hinduističkog boga Višnua preuzelo je božanstvo nazvano imenom Višnji. Prema slovenskom vedizmu sva božanstva pojavljuju se na Zemlji više puta, preuzimajući različite oblike egzistencije. Bog Krišnji se, recimo, manifestuje kao Koledo, Zlata Maja se po drugi put rađa kao Maja Zlatogorka, potom kao Morana i na kraju- kao Živa. Sam Višnji takođe ima svog avatara, odnosno manifestaciju a to je jegov sin Krišnji koga je dobio sa Zlatom Majom.

Kako je ovo božanstvo uopšte postalo deo mitologije slovenskog vedizma? Ono se spominje u Velesovoj knjizi koju, međutim, ne možemo smatrati potpuno autentičnim dokumentom. Pojavu ovog božanstva u slovensko-vedskoj mitologiji zapravo je uzrokovala  činjenica da se ime Višnji odvajkada koristilo u slovenskim jezicima da bi označilo najviši duhovni princip- samog Boga. Upravo ovu činjenicu iskoristili su tumači Velesove knjige i rodonačelnici slovensko-vedskog pokreta. Po njima, Višnji se može smatrati jednim od slovenskih bogova budući da se ovo ime koristilo kao epitet Boga kao najvišeg duhovnog principa. Kao što znamo, reč Višnji ili Svevišnji upotrebljva se molitvama, blagoslovima, klicanjima i sl. a kao neke od primera ove upotrebe možemo navestii rečenice "Neka te višnji čuva" ili "Slave višnjem bogu". Višnji ovde označava biće najvišeg ranga a slično ime možemo naći i nordijskog mitologiji u okviru koje se javlja božanstvo po imenu Har, koje preveno sa islandskog znači Visoki. Višnji je dakle, shvaćen kao visoki bog, odnosno božanstvo koje obitava u najvišim materijalnim i duhovnim sferama. Za razliku od hinduizma, slovenski vedizam ne smatra Višnjeg vrhovnim principom  odnosno članom najvišeg božanskog trojstva budući da sveto slovensko trojstvo- Triglav čine bogovi Svarog, Perun i Svetovid. On je deo Malog Triglava a pored Višnjeg, ostala dva člana ovog trojstva su bogovi Ljelj i Letic. Svetom biljkom boga Višnjeg smatra se Višnja, drvo koje su Sloveni odvajkada koristili u magijske svrhe.

Rod

    Kao i svi narodi i sve religije i staroslovenska religija ima pricu o postanju. Postanje je jedno od prvih pitanja svesnog bića. Odkud se ono ovde stvorilo? Odkud čovekova okolina i kako je nastala? Koji je cilj čoveka na zemlji?  Kako se ponašati i ophoditi? Religije na dosta tih pitanja odgovor daju upravo mitom o postanju. Nastanak daje uvek i povod, a povod cilj postojanja.
    Rod je bio stvoritelj. On zapravo jeste sve što postoji. Rođen je sam od sebe. U početku postojala je samo tama, i Rod je bio, poput pupoljka, zarobljen u jajetu.  Kada je podatio život boginji ljubavi, Ladi, ljuska je pukla i kroz otvore je izašla ljubav (Ovakav način stvaranja Univerzuma jako podseća na Veliki Prasak). Presekavsi sebi pupčanu vrpscu Rod je
razdvojio je nebeske vode od vode okeana, među njih stavljajući zemlju. Kada se oslobodio iz jajeta nastavio je sa stvaranjem. Razdovojio je istinu od laži, svetlo od tame, Nav od Jav-a, dobro od zla. Nakon toga stvorio je Majku Zemlju koja je ušla u okean. Rod je stvoritelj svih bogova. Na kraju stvaranja Rod je od sebe stvorio nebeska tela, prirodu i prirodne fenomene. Sunce je stvorio od svog lica, Mesec od svojih grudi, zvezde od svojih očiju , izlazak i zalazak sunca od svog čela , mračne noći od svojih misli, vetrove od svog daha, kišu ,sneg i grad od svojih suza i munje i gromove od svog glasa. Rod je time postao princip univerzuma. Stvorio je kravu Zemun i kozu Sedunju. Njihovo mleko se rasulo i stvorilo je Mlečni put. Stvaranje sveta je završio Svarog, postavljajući 12 stubova na koji podupiru nebeski svod. Pojedini izvori navode da je Rod stvorio kamen Alatir kojim je promešao mleko života i iz mleka se stvorila Majka Sirova Zemlja(Majka Zemlja, ranije pomenuta) i mlečni okean. Alatir je po istim izvorima ostao na dnu mlečnog okeana i iz morske pene se stvorila patka Sveta, koja je kasnije izlegla mnoge bogove.
     Rod zapravo predstavlja monoteističku stranu staroslovenske religije. Iako postoji mnogo bogova u kod Slovena, Rod zapravo predstavlja Boga kakvog ga znaju današnje monoteističke religije. Takođe Rod se uklapa u šemu Niche-ovog Boga, koji je postojao da bi stvorio svet i napravio principe univerzuma. Kad je završio svoj cilj, on je mogao da nestane, da umre. Rod postaje princip i prestaje da se pojavljuje kao Bog, prestaje da se meša u živote smrtnika i bogova direktno, ali on je uvek tu prisutan i principi koje on predstavlja utiču na sve. On je u svemu, zapravo, on je osnova svega. Sve vidljivo i nevidljivo predstavlja Roda.
     Rod je obožavan i na drugi način, međutim i taj način ima veze sa postojanjem. Rod je zaštitnik uroda, rodjenja, porodice. Sve ove imenice u svim slovenskim jezicima imaju u korenu reč ROD. Rođak, rodbina, porod, priroda, narod, sve su to reči koje u svom korenu sadrže ROD. To pokazuje koliko je Rod bio poštovan kod Slovena i koliko su u njemu videli osnovu svega. Priroda je pri Rodu. Narod je na Rodu, i Rod je u principu i zaštitinik naroda. Rod je zaštitnik krvnih veza i odnosa između klanova. Rod se prožima kroz sve kao osnova, ili neka vrsta temelja. Rod je svuda oko nas, kao što je to kasnije predstavljano u hrišćanstvu (s tim što je Rodu oduzeto ime, jer je hrišćanski Bog bezimen).
    Moguće je da su mnogi bogovi kod Slovena samo epiteti ili inkarnacije Roda. Sličan slučaj je sa hinduizmom gde Krišna ima mnogo inkarnacija. Tako da se uspostavlja veza između Slovena u Evropi i perioda pre dolaska u Evropu, dok su, kao i svi Indo-Evropski narodi živeli na području današnje Indije. Paralela koje dovode do ove teorije ima više, počev od toga da neke Slovenske reči vode poreklo iz Sanskrita (npr Swarga, na sanskritu znači nebo).

     Međutim u istorijskim izvorima je Rod poznat samo kao mitloško biće zajedno sa Rožanicama. Po istim tim izvorima ova mitološka bića utiču na sudbinu čoveka. Po Ljubinku Radenkoviću težnja mnogih mitologa da svrstaju Roda među bogove nije tačna, već Rod predstavlja jedinstvo svih predaka. Zapravo on bi bio princip ili entitet koji bi sjedinjavao sve predhodne generacije jedne porodice. U tom smislu bi se moglo stići do prvog čoveka, koji se pojavio na ovom svetu, i sami tim bi se Rod mogao povezati sa postanjem. Takođe reči kao što su narod, porod i slične, o kojima je ranije bilo reči, to su reči čiji smisao daju predci. Narod ne može nastati bez predhodnog postojanja predaka. Dok je porod dar od predaka.  Kako je kult predaka kod Slovena bio jako izražen i centralan, samim tim što su se gotovo sve aktivnosti i sile iz „onostranog“ sveta vezivale za duše, tako je i sudbina jedna od stvari koje određuju preci. Kod Rusa postoji običaj da se nakon rođenja deteta sprema gozba Rodu i Rožanicama, kako bi se umilostivili i odredili detetu dobru sudbinu i čuvali ga od zla. Ova gozba predstavlja zahvalnost i žrtvu precima za dar u vidu deteta. Kao objašnjenje da neke porodice imaju decu, dok druge iako se drže moralnih principa isto kao i one porodice koje imaju decu, ne mogu da imaju porod, je poslužilo to da je dete dar od predaka, odnosno dar sa onostranog sveta. Ova gozba bi trebala da umilostivi predke, te bi oni pratili krz život novorođenog pojedinca i ne bi dozvolili da mu se dogodi nešto loše.
     Kod Rožanica se može povući identitet sa Rodom, s tom razlikom da Rožanice predstavljaju neku vrstu pramajki, odnosno entitet svih predaka ženskog pola, koje takođe brinu o svojim potomcima.   

Mater Sva

                 

    "Ptica od Sunca nastala" jedno je od najneobičnijih bića koja se pojavljuju u Velesovoj knjizi. Ovaj božanski entitet opisuje se kao solarna ratnička boginja koja se slovenskim ratnicima prikazuje u obliku ptice čije se perje presijava u hiljadu boja. Mater Sva je, po predanju, naše pretke pozivala u boj, sokolila ih i pevala o njihovoj ratničkoj slavi. Ona je takođe imala i proročke moći pa je stare Slovene upozoravala na dolazak neprijatelja, dajući im istovremeno razne strateške savete. Poštujući savete Mater Sva, Sloveni su odnosili mnoge pobede a kada bi gubili, Mater Sva je jačala njihov duh i obnavljala u njima ratničku strast. Kao kakva slovenska Valkira, Mater Sva je odvodila pale u ratnički raj- Perunovu zvezdu, koja  je  zapravo ništa drugo do planeta Mars. Njen muž je Perun, koji je po Aleksandru Asovu i Juriju Miroljubovu takođe ratničko božanstvo, a zbog svoje veze sa Perunom ova boginja se u Velesovoj knjizi naziva i Perunicom. Međutim, Mater Sva ili Mater Slava, kako je njeno drugo ime,  nije smo ratnička boginja. Ona je i majka svojih Slovena, naša praroditeljka. Majčinski aspekt ove boginje biće podrobnije analiziran budući da se većina autora čija dela imaju za temu slovenski paganizam zadržala upravo na ovom aspektu Mater Sva.
Autori kao što su Aleksandra Bajić i Ljubivoje Jovanović smatraju da rodonačalnik Slovena nije biće muškog pola već ženska boginja-Roda. Za razliku od Roda, koji je po ovim autorima postao praroditelj Slovena tek u patrijahatu, Roda je vezana za matrijahat kao prvobitno društveno uređenje u kome su živeli naši preci. Dolaskom patrijahata, slovenska pramajka - Roda bila je zamenjena svojim muškim korelatom - Rodom a ovaj bog je kasnije, za vreme perioda takozvanog dvoverja bio proglašen i samim stvoriteljem Univerzuma. Pomenuti autori smatraju da je pramajka Slovena imala ptičji oblik, naime, oblik rode i da je legendarna Mater Sva koju spominje Velesova knjiga niko drugi do roda – praroditeljka. Za ovu teoriju postoje i materijalni dokazi. Naime, Dunavska stela, spomenik koji potiče iz prvog milenijuma nove ere prikazuje upravo rodu kao božansku pticu koja stoji između Svaroga i Peruna. Iako Aleksandra Bajić i Ljubivoje Jovanović nisu pronašli odgovarajući slovenski mit koji govori o stvaranju sveta od strane Rode, nešto slično tome pronašli su u pelaškom mitu o stvaranju sveta. Kao što znamo, Pelazgi, pleme koje mnogi smatraju proto-Slovenima nastajanje svemira opisuju kroz mit o boginji Eurinomi. Ova bogija je u liku golubice izronila iz svetskog Okeana i uz pomoć severnog vetra Boreja stvorila kosmičko jaje iz koga je nastao Univerzum.
Bez obzira na činjenicu da ne postoji sačuvan mit o stvaranju sveta od strane boginje u liku ptice, informacije koje nam pruža Velesova knjiga dosta nam govore o Mater Sva kao o davateljici života. Naime, Mater Sva tokom borbe poji ratnike "živom vodom", odnosno - suricom, neobičnim pićem koje su Sloveni spravljali od fermentisanog mleka i raznoraznih biljaka. Profesor Radivoje Pešić, koji je pripremio Velesovu kjigu za naše tržište identifikuje Mater Sva sa Boginjom zemljom koja u borbi daje snagu svojim sinovima, slovenskim ratnicima. Kako god shvatili ovu boginju, ne možemo negirati činjenicu da ona zauzima važno mesto u sistemu slovenske duhovnosti. Ona predstavlja onu kariku koja nedostaje u ovom sistemu, kariku koju možemo naći samo u Velesovoj knjizi, bila ona autentična ili ne. Jer Svarog je kao vrhovno božanstvo morao imati svog ženskog parnjaka, budući da onaj koji sve-rađa (Sva-rog) morao svoj božanski presto deliti sa onom koja sve-rađa (Mater Sva, odnosno Roda- roditeljka). Da je ovakvo božanstvo zaista moralo postojati u mitologiji starih Slovena govori i činjenica da mnoge slovenske bajke spominju neobičnu pticu čije se perje preliva u svim mogućim bojama. Tako imamo rusku bajku o Ivanu careviću i žar ptici koja krade jabuke njegovog oca kao i srpsku bajku sličnog zapleta "Zlatna jabuka i devet paunica". Tu je i ptica Gamajun koju takođe spominju ruske bajke. Momir Janković štaviše smatra da je srpski mit o Kosovki devojci zapravo jedna varijanta legende o Mater Sva koja umorne i ranjene ratnike na bojnom polju poji "vodom živom". Tu je i indijska Materisvan, boginja Vedejaca čijom naslednicom možemo smatrati slovensku Mater Sva.

Trojan, Trajan

      

Trajan je bio mitsko biće iz folklora starih Slovena koje se ponekad smatralo i božanstvom. Njegov kult bio je vezan za ruševine zamkova i utvrđenja rimsakog cara Trajana zbog čega se smatra da je slovenki bog Trajan zapravo samo deifikovani rimski car. Ovu tezu ipak ne treba prihvatiti zdravo za gotovo jer se za Trajanovo ime vezuju mnoge legende koje nisu ni u kakvoj vezi sa rimskm carem Trajanom.

Postoje brojni istorijski izvori koji nam pružaju saznanje o slovenskom bogu tj. demonu Trajanu. O Trajanu saznajemo iz hrišćanskih srednjevekovnih spisaOtkriće Svete Marije božje o paklui Apokalipsis apostolakoji Trajana, Peruna, Horza i Velesa proglašavaju lažnim bogovima, odnosno deifikovanim istorijskim ličnostima. Trajan se opisuje kao rimski car koji je proglašen božanstvom dok se Perun i Horz vezuju za Grčku i Krit. Slovo o polku Igorovu spominje Trajana četiri puta, a Rusiju zove zemljom Trajanovom. Pored pisanih izvora iz kojih saznajemo o postojanju Trajana, širom teritorije koju su naseljavali Sloveni mogu se naći brojni spomenici koji su podignuti u čast rismkog cara Trajana, ili se na neki drugi način vezuju uz njegovo ime. Ovakva mesta sedište su Trajanovog kulta i za njih se vezuju brojne legende.
U kijevskoj guberniji se, recimo, nalazi mesto poznato kao Trojanov Val   dok  brojni toponimi i mesta oko kojih kruže legende o Trajanu postoje i u Bugarskoj i Rumuniji. Rumunska mesta koja u sebi sadrže Trajanovo ime su Valul lui Trajan,calea lui Trajan, masa lui Trajan  i pratul lui Trajan  a ovakvih toponima ima i u Bugarskoj: Trajanov drum i  Trajanov grad, varoš Ulpia augusta Trajanai mnogi drugi. Što se tiče teritorije bivše Jugoslavije, u Mostaru postoji jedan most koji se naziva Trajanovim mostom, dok se u Dalmaciji nalaze ruševine Trajanovog zamka. Na reci Dunav nalazi se, pak, spomenik poznat pod nazivom Trajanova tabla.

Pored brojnih spomenika posvećenih rimskom caru Trajanu na teritoriji bivše Jugoslavije nalazimo i na legende o mitskom biću po imenu Trajan. Srbima je poznata bajka o caru Trajanu koji je  od naroda krio svoj neobičan fizički izgled. Naime, on je imao kozje uši koje je video samo njegov berberin. Tu je i legenda o demonu  Trajanu koju je Vuk Karadžić a koja govori o tome kako je ovaj demon izlazio svake noći iz svoje trvđeve blizu Šapca da bi imao odnose sa lepim seoskim devojkama. Trajan je veoma pazio da se vrati u tvrđavu pre izlaska sunca koje bi ga svojim zracima spžilo. Ipak, ovakvu sudbinu Trajan nije mogao da izbegne. Nakon što su seljaci odsekli jezike petlovima koji su Trajana upozoravali na dolazak zore, Trajan je, nemajući vremena da se vrati u tvrđavu pre izlasla sunca, bio spržen. Ova legenda veoma podseća na neku od priča o vamprima kao i na legendu o ukrajinskom knezu Višeslavu koji je žurio da dođe do svog zamka na Krimu pre izlaska sunca. Još jedna od srpskih legendi govori o troglavom demonu po imenu Trojan koji je živeo planini Cer. Jedna Trojanova glava gutala je životinje, druga ljude a treće ribe. Kao i Trajan iz priče koji je zabeležio Vuk Karadžić i cerski Trojan bio je kažnjen na isti način- zraci sunca spžili su ga dok je pokušavao da pobegne u svoje utvrđenje.

Spomenuli smo već da mnogi istraživači smatraju da Trajanov kult nastao na osnovu verovanja u ukletost mesta koja se na neki način povezuju sa rimskim imperatorom Trajanom. Istraživač Jagić smatra da su Sloveni sve ruševine počeli postepeno povezivati sa carem Trajanom zbog čega je on postao demon ruševina, odnosno, biće koje naseljava ostatke nekadašnjih zamkova i utvrđenja. Na ovaj način, Trajan je stekao i status božanstva pa se smatrao jednakim Perunu, Horzu, Velesu i ostalim bogovima koje spominje Apokalipsis apostola. Autori ovog spisa zapravo su iskoristili činjenicu o ljudskom poreklu boga Trajana i na osnovu ove činjenice proglasili i ostale slovenske bogove lažnim. Ipak, treba imati u vidu da nisu sve legende o Trajanu povezane sa nekadašnjim rimskim carem. Njegovo drugo ime, Trojan, sugeriše da se ovde radi o entitetu čije je jedna od odlika trostrukost. U srpskom jeziki postoji, štaviše, epitet trojan koji upravo označavo nešto što je trostruko. U Trojanovom slučaju, trostrukost je vezana za njegove tri glave koje su nanosile zlo ljudima i životinjama.

Velesova knjiga takođe spominje Trojana, i to u kontekstu slovenske religioznosti, naime, ovde se ime Trojan odnosi na jednog od slovenskih patrijarha. Trojan iz Velesove knjige bio je, dakle, jedan od magova, odnosno, sveštenika a iz poštovanja prema ovoj ličnosti jedan period slovenske istorije nazvan je Trojanovim vekovima. Spomenuli smo već da Slovo o polku Igorovunaziva Rusiju Trajanovim zemljom. Velika verovatnoća je da se ovde radi o patrijarhu Trojanu a ne o rimskom caru Trajanu koji je, doduše, dolazio u kontkakt sa Rusima i Skitima ali nikad nije zašao u njihovu zemlju.

Kako god shvatili Trojana moramo uzeti u obzir da se ovde radi o jednom posebnom biću koje ni na koji način nije povezano sa rimskim carem sličnog imena već da je najverovatnije da je kult ovog bića, bio on mag ili demon predstavljao osnovu kulta rimskog cara Trajana. Jer i kao demon, Trajan je morao postojati u ljudskoj svesti nezavisno od postojanja imperatora Trajana, a u prilog ovoj tezi govore sledeće činjenice. Bića muškog pola koja pod okrijem noći imaju odnose sa ženama postoje u legendama mnogih naroda pa nije ni čudo što se ovakav entitet pojavljuje i u mitovima Slovena. Jedno od imena ovakvog entiteta je inkubus dok je ženski obik ovog demona, koji ima odnose sa muškarcimasukubus. Da je Trajan na neki način povezan sa seksualnom energijom govori i činjenica da se on opisuje na sličan način kao i Pan, pohotno biće iz rimskog folklora. Demon je  delimično čovek a delimično jarac budući da ga srpske legende opisuju kao čoveka sa kozjim ušima.
Rimski car koji je živeo u prvom i drugom veku nove ere nije, dakle, sam od sebe mogao da postane objekat obožavanja, da se u slovenskoj mitologiji već nije nalazilo biće sičnog ili istog imena. Deluje krajnje neobično da se jedna slovenska zemlja, Rusija, naziva zemljom rimskog cara koji je u svojim osvajačkim pohodima otišao najdalje do obale Dunava. Čak i da je imperator Trajan na ovaj način deifikovan ostaje pitanje zašto nisu i ostali rimski carevi takođe proglašeni bogovima ili demonima od strane Slovena. 

Kupalo

Svako ko je je makar i površno čitao dela o slovenskoj mitologiji imao je prilike da u brojnim pojmovnicima i rečnicima naiđe na ime božanstva po imenu Kupalo. Šturo objašnjenje i kratki opis funkcija ovog božanstva navešće čitaoca na zaključak da se ovde prosto radi o božanstvu kupanja,  čija je osnovna funkcija postala deo njegovog imena. Pitanje tradicionalnosti ovog božanstva i, uopšte, njegovog božanskog statusa retko je predmet ovakvih površnih ispitivanja, pa će čitalac ostati uskraćen za mnoštvo vrednih i korisnih informacija.
    Pre nego što pređemo na ispitivanje Kupalove pojave u slovenskoj mitologiji, objasnićemo ukratko zašto smo ovo božanstvo stavili u grupu netradicionalnih slovenskih bogova. Kao prvo, nijedan tradicionalni izvor o slovenskoj mitologiji ne spominje ovo božanstvo, pa tako ni njegove hramove, statue i poštovaoce njegovog kulta. Iako ista stvar stoji sa mnogim slovenskim bogovima, a pre svega boginjama, autori kao što su Vasiljev, Srejović i Leže nijednom rečju ne spominju Kupala niti smatraju da je ovo božanstvo bilo poštovano od strane Slovena pre prihvatanja hrišćanstva. Ako se pak okrenemo hrišćanskim izvorima, odnosno autorima koji opisuju slovenske običaje i mitove poznog srednjeg veka, videćemo da je situacija sasvim drugačija. Period posle pokrštavanja Slovena izuzetno je značajan za ispitivanje slovenske mitologije budući da u to vreme mnogi novi mitovi nastaju dok neki stari mitovi bivaju izmeneni. Vreme takozvanog dvoverja karakterisalo je uzajamno prožimanje slovenske tradicionalne religije i nove, hrišćanske ideologije. U to vreme nastaju mitovi o Rodu i stvaranju sveta, pominju se i mnoge rodbinske veze među bogovima, o kojima nije bilo ni reči u mitovima koji su vezani za predhrišćanski period. Kakvi god običaji bili vezani za Kupala pre pokrštavanja Slovena, o njima se ne možemo informisati na osnovu tradicionalnih izvora o slovenskoj mitologiji. Jedino što nam je poznato je da su ovi običaji bili vezani za proslavu letnjeg solsticija (21. jun), te da je ovaj praznik posle pokrštavanja bio zamenjen praznikom svetog Jovana, odnosno ruskog Ivana Kupale. Zato ćemo našu analizu započeti upravo ovim hrišćanskim praznikom, da bi članak završili konačnim zaključkom o prirodi Kupala.
    Jovan Krstitelj, odnosno Ivan Kupalo pojavio se, kako legenda kaže,  na reci Volgi u petnaestom veku nove ere. Nakon toga, praznik posvećen ovom svecu počeo je da se slavi u Rusiji, a ovaj praznik pratio je običaj ritualnog kupanja. Sam hrišćanski svetac odvajkada se povezivao sa činom kupanja budući da je upravo sveti Jovan krstio Isusa Hrista u vodama reke Jordan. Ritualno kupanje je, dakle, u hrišćanstvu bilo vezano za duhovno i telesno pročišćenje kao i za neku vrstu inicijacije. Međutim, i pre nego što je sveti Jovan počeo da se slavi u Rusiji,  tradicija ritualnog kupanja praktikovala se medju starim Slovenima. Štaviše, Aleksandar Asov smatra da je ustanovljenje praznika svetog Jovana bio samo podsticaj za obnovu slovenske tradicije koju on naziva kupalenjskom. Dakle, i pre usvajanja običaja vezanih za praznik takozvanog Ivana Kupale medju Slovenima je morao postojati neki sličan običaj. Izvori navode da su Sloveni proslavljali dan letnje ravnodnevnice, nazvan Kupalo, tokom kog se obavezno praktikovalo ritualno kupanje. Slobodno možemo zaključiti da je jedan hrišćanski praznik na ovaj način planski ustanovljen u srednjovekovnoj Rusiji ne bi li hrišćanstvo bilo bolje prihvaćeno od strane Slovena. Mala vremenska distanca izmedju paganskog i hrišćanskog praznika govori u prilog tome jer, kao što znamo, sveti Jovan slavi se 7. jula. Sada ipak možemo zaključiti nešto o prirodi boga Kupala – on je bio vezan za period proslave letnjeg solisticija i običaj ritualnog kupanja.
    Šta još možemo saznati na osnovu izvora o slovenskim običajima? Tokom ovog praznika ritualno pročišćenje nije se vršilo samo kupanjem, već su se za tu svrhu koristile i svete vatre. Ove svete vatre su se najčešće preskakale, budući da su Sloveni  verovali da se na taj način mogu osloboditi uticaja negativnih, odnosno demonskih sila. Stoka se takođe prevodila preko svetih vatri iz istog razloga, a pored toga postojao je i običaj traženja i spravljanja magijskog bilja. Takođe, postojao i još jedan interesantan običaj, kome ćemo posvetiti nešto više prostora budući da je za vezan mit u kome se pojavljuje Kupalo. Pomenuti mit vezan je za običaj bacanja venaca niz reku, a ova praksa imala je da omogući mladim slovenskim devojkama pomoć u pronalaženju budućeg supružnika. Nekada davno, kaže mit, živeli su brat i sestra blizanci – Kostroma i Kupalo. Razdvojeni na rođenju jedno od drugog, rasli su dok oboje nisu stasali za brak. Šetajući se jednog dana rekom, Kostromi je pao venac sa glave  u vodu, a ovaj venac je igrom slučaja podigao njen davno igubljeni brat –Kupalo. Ne znajući da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se venčali, budući da je običaj nalagao da onaj momak koji pokupi devojčin venac postane njen muž. Saznavši ipak da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se udavili, a bogovi su ih , iz sažaljenja, pretvorili u cveće.
     Da li iz svega ovoga možemo zaključiti da se medju Slovenima slavilo božanstvo muškog pola po imenu Kupalo? Naprotiv. Opis jednog kupalenjskog rituala, kako bi ga nazvao Asov, govori u prilog teoriji da se za praznik Kupala slavilo zapravo žensko božanstvo. Naime, na dan letnjeg solsticija stari Sloveni pravili bi lutku od slame sa svim polnim karakteristikama žena, a ova lutka bila bi potom ritualno uništavana. Najčašće bi lutku Kupale „davili“ u vodi ili bi je ritualno spaljivali, a sličan običaj praktikovali su i nekadašnji susedi Slovena – Kelti. Dakle, Kupalo bi mogao biti i ženskog pola, odnosno, ovo božanstvo moglo bi nositi i ime Kupala. Da li je u pitanju zaista bilo božnstvo ili pak duh solsticija pitanje je na koje još uvek nemamo odgovor. O slovenskom običaju ritualnog kupanja govori i knjiga o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave – Velesova knjiga. Na  daščici broj 14 Velesove knjige jedan od njenih autora kaže: „Peremo svoja tela i umivamo svoj duh u čistoj vodi živoj“. Tekst na daščici broj 25 govori nešto slično: "
 „I Kupalo nam poručuje da moramo biti vojska čistih tela i duša. I tako polazimo stopama njegovim koji je zaštitinik naš u pravednoj borbi“. Iz svega ovoga vidimo koliko su Sloveni pažnje posvećivali duhovnoj i telesnoj čitoći, dok su svoje ponašenje upravljali u skladu sa jednim strogim moralnim kodom. Ovakav stav usko je vezan za arijevsko poreklo Slovenа, budući da su stari Vedejci na sličan način gledali na svet i praktikovali slične običaje pročišćenja.
     Nadamo se da je uloga Kupala u slovenskoj duhovnosti sada malo bolje objašnjena. Slovenski sistem duhovnih vrednosti ne može biti u potpunosti shvaćen ako se u obzir ne uzme značaj koji su Sloveni pripisivali duhovnom i telesnom pročišćenju. Zato Kupala možemo, pre svega, smatrati simbolom slovenske težnje ka duhovnoj i moralnoj čistoti, pa njegov božanski status, polnost ili tradicionalno poreklo i nemaju toliki značaj za istraživanje i analiziranje slovenske religioznosti.